PREVOZ PUTNIKA BEOGRAD-MANASTIR TUMANE-BEOGRAD

Превоз путника Београд-Манастир Тумане-Београд. Поласци су сваког дана. Путничко возило за 4 и 6 путника. Комбибус 20 путника. Аутобус 30, 54, 60 и 84 путника. Пријаве моб, viber +38164/409-9-409

Ма­на­стир Ту­мане на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.

Ам­би­јен­тал­на ле­по­та са јед­не и ду­хов­ни мир са дру­ге стра­не, те при­су­ство све­ти­ња, ма­на­стир Ту­ман чи­ни вред­ним ка­ко у ду­хов­ном та­ко и кул­тур­но-исто­риј­ском сми­слу. Као рет­ко ко­ја све­ти­ња, овај бра­ни­чев­ски ма­на­стир оста­вља ди­ван ути­сак сва­ко­ме ко се у ње­му на­ђе, пле­не­ћи сво­јом ле­по­том и окру­же­њем у ко­ме се на­ла­зи, на­да­све бу­ду­ћи све­док ве­ре и тру­да јед­но­га на­ро­да, као и све­ти­о­ник за бу­ду­ће Бо­жи­је Цар­ство. У ње­му се на чу­де­сан на­чин про­жи­ма­ју па­ра­док­сал­не чи­ње­ни­це ве­ре, из бу­дућ­но­сти сат­ка­на исто­ри­јом из­ви­ре са­да­шњост, у цен­тру све­га има­ју­ћи чо­ве­ка и ње­гов од­нос са Твор­цем. Ка­ко је из­гле­да­ла цр­ква и ком­плекс ма­на­сти­ра Ту­ма­на при сво­ме на­стан­ку ни­је мо­гу­ће утвр­ди­ти. Зна се да је кроз чи­тав сред­њи век и тур­ско роп­ство ма­на­стир но­сио бре­ме стра­да­ња са сво­јим на­ро­дом, би­вао је пљач­кан, ру­шен и па­љен, али је као и на­род увек об­на­вљан јер је ње­гов ду­хов­ни зна­чај у том раз­до­бљу био не­са­гле­ди­во ве­ли­ки. Са јед­не стра­не под­се­ћао је стра­дал­не на слав­ну про­шлост на­ро­да, Цр­кве и др­жа­ве, а са дру­ге, ва­жни­је и ја­че, опре­де­љи­вао је на­род за обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је и све­до­чио бла­го­вер­ним хри­шћа­ни­ма о ње­му, би­ва­ју­ћи та­ко не­раз­ру­шив ба­сти­он ве­ре. Ма­на­стир се у тур­ским по­пи­си­ма пр­ви пут по­ми­ње 1572–1573. го­ди­не, а по­том у вре­ме сул­та­на Му­ра­та III (XVI век) у кон­тек­сту да­жби­на ко­је је имао пре­ма тур­ском сул­та­ну, уз шта се на­во­ди и да су та­да у ма­на­сти­ру жи­ве­ла два мо­на­ха. У Туману су се пред Прву велику сеобу Срба (1690. Година) у жељу да подунавске Србе подигну на устанак против Турака, састали патријарх Арсеније III Чарнојевић и гроф Ђорђе Бранковић. Ег­зарх Мак­сим (Рат­ко­вић), иза­сла­ник Ми­тро­по­ли­та бе­о­град­ског, по­се­тио је у пр­вој по­ло­ви­ни XVI­II ве­ка бра­ни­чев­ске ма­на­сти­ре, по на­ло­гу сво­јих цр­кве­них вла­сти, ка­ко би опи­сао и тач­но ви­део окол­но­сти и усло­ве у ко­ји­ма се на­ла­зе, као и број­но ста­ње мо­на­штва и њи­хов жи­вот. У свом из­ве­шта­ју до­та­као се и ма­на­сти­ра Ту­ма­на, за чи­ју цр­кву је на­вео да је би­ла по­кри­ве­на цре­пом, што је за он­да­шње усло­ве би­ла рет­кост. Цр­ква ко­ју је ви­део Ег­зарх Мак­сим је­сте пр­во­бит­на ма­на­стир­ска цр­ква и она је по­сто­ја­ла све до по­сле Ко­чи­не кра­ји­не ка­да су је из осве­те Тур­ци спа­ли­ли. Чим су се ука­за­ле мо­гућ­но­сти на­род је спа­ље­ни ма­на­стир об­но­вио ве­ли­ким за­ла­га­њем оберк­не­за Па­вла Бог­да­но­ви­ћа у до­ба кне­за Ми­ло­ша, ка­да су об­но­вље­ни и окол­ни ма­на­сти­ри Ним­ник, Ру­ку­ми­ја и За­о­ва. Оби­ла­зе­ћи по на­ло­гу кне­за Ми­ло­ша Ср­би­ју, кра­је­ве, ме­ста, ма­на­сти­ре и зна­ме­ни­то­сти, Јо­а­ким Ву­јић бе­ле­жи да је ту­ман­ска об­но­вље­на цр­ква ма­ла раз­ме­ром, уре­ђе­на по хри­шћан­ском бо­го­слу­жбе­ном по­рет­ку и да је де­лом жи­во­пи­са­на. Цр­ква из Mилошевог вре­ме­на по­сто­ја­ла је у ма­на­сти­ру све до 1910. го­ди­не, ка­да је ми­ни­ра­на и због ве­ли­ких на­пр­сну­ћа по на­ред­би вла­сти до те­ме­ља сру­ше­на. То­ком на­ред­них че­тр­на­ест го­ди­на ма­на­стир Ту­ман био је без цр­кве јер су об­но­ву по­ру­ше­не спре­ча­ва­ле мно­ге окол­но­сти, а ме­ђу њи­ма по­себ­но свет­ски рат, ко­ји се тих го­ди­на во­дио и у ко­ме је Ср­би­ја ак­тив­но уче­ство­ва­ла. Са­да­шња цр­ква по­диг­ну­та је и осве­ће­на 1924. го­ди­не.

О на­стан­ку и име­ну ма­на­сти­ра Ту­ма­на не­ма си­гур­них све­до­чан­ста­ва, сва се она ја­вља­ју до­ста ка­сно (XIX век) и чи­не у осно­ви за­пи­са­но и од за­бо­ра­ва отрг­ну­то усме­но пре­да­ње. Ако се осло­ни­мо на на­род­но се­ћа­ње ко­је је до да­на да­на­шњег жи­во у ши­рој око­ли­ни ма­на­сти­ра, Ту­ман је на­стао као за­ду­жби­на ко­сов­ског ју­на­ка Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, за ко­га се сма­тра да је жи­вео и вла­дао де­лом да­на­шњег Бра­ни­че­ва. Пред Ко­сов­ски бој ма­на­стир још ни­је био до­вр­шен па је Све­ти кнез Ла­зар по­звао сво­га вла­сте­ли­на да пре­ки­не зи­да­ње све­ти­ње ре­чи­ма „Ту ма­ни“ од че­га је из­ве­де­но име ма­на­сти­ра. Не­што ши­ре од ово­га нам го­во­ри пре­да­ње да је Ми­лош Оби­лић ло­вио по гу­стим шу­ма­ма у око­ли­ни ма­на­сти­ра, те да је у ло­ву не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Све­тог Зо­си­ма. Но­се­ћи под­ви­жни­ка ка свом дво­ру ра­ди по­ку­ша­ја да му спа­се жи­вот и из­ви­да ра­ну, на ме­сту где је са­да ма­на­стир све­тац је мо­лио да га спу­сте и уз­вик­нуо Ми­ло­шу: „Ту ма­ни и пу­сти ме да умрем“ – што је као и у прет­ход­ној ва­ри­јан­ти пре­да­ња по­слу­жи­ло као осно­ва за име ма­на­сти­ра. У мо­но­гра­фи­ји ма­на­сти­ра Ви­тов­ни­це про­то­је­реј др Ра­до­мир Ми­ло­ше­вић на­во­ди мо­гућ­ност да се ма­на­стир Ту­ман мо­же до­ве­сти у ве­зу са Јер­ме­ни­ма тр­гов­ци­ма, с об­зи­ром на то да ма­на­стир истог име­на до да­нас по­сто­ји у њи­хо­вој зе­мљи. Оно што је нео­спор­но је­сте да је на­ста­нак ма­на­сти­ра Ту­ма­на у не­рас­ки­ди­вој ве­зи са Пре­по­доб­ним Зо­си­мом Си­на­и­том, те да је на ме­сту ње­го­вог под­ви­га или око ње­го­вог гро­ба не­по­сред­но по упо­ко­је­њу фор­ми­ра­на све­та оби­тељ. На ту мо­гућ­ност ука­зу­је Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић у ра­ду „Вен­ци кне­зу Ла­за­ру и Ра­ва­ни­ци“, ко­ји на­во­ди мо­гућ­ност да је име ма­на­сти­ра Ту­ма­на из­ве­де­но из грч­ке ре­чи „тим­вос“ (лат. tu­mu­lus), што озна­ча­ва гроб, од­но­сно гроб­ну хум­ку. Ка­ко год би­ло, име ма­на­сти­ра над­жи­ве­ло је ве­ко­ве и оста­ло очу­ва­но до да­нас као и спо­мен Све­тог под­ви­жни­ка Зо­си­ма, ко­ме већ ве­ко­ви­ма хи­та­ју не­вољ­ни­ци са мно­гих стра­на тра­же­ћи ле­ка и ду­хов­не уте­хе.

Сем спо­ме­на Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та ни­је по­зна­то ка­ко се мо­на­шки жи­вот у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну од­ви­јао то­ком сред­њег ве­ка. Пр­ви по­да­так ве­зан за то је по­мен дво­ји­це жи­те­ља у тур­ском по­пи­су из XVI ве­ка. На­кон то­га, тек 1735. го­ди­не по­ми­ње се ту­ман­ски на­ме­сник Иса­и­ја као пред­став­ник мо­на­штва, при­су­тан на цр­кве­но-на­род­ном са­бо­ру у Кар­лов­ци­ма. Из ова два исто­риј­ска по­ме­на мо­же се на­слу­ти­ти да је ма­на­стир Ту­ман то­ком тур­ске вла­да­ви­не био ма­ли ма­на­стир на­ста­њен са јед­ним или не­ко­ли­ко мо­на­ха, иако на­па­дан и ру­шен, ве­ро­ват­но увек жив и по­ју­ћи. Кроз чи­тав XIX век ма­на­стир је био ак­ти­ван, што се на­ста­ви­ло и у XX ве­ку, чак и у вре­ме ка­да је остао без цр­кве. Но­во ру­хо ма­на­стир до­би­ја до­ла­ском ру­ско-срп­ског брат­ства из ма­на­сти­ра Миљ­ко­ва 1936. го­ди­не. Та­да се ак­тив­но об­на­вља пре све­га у ду­хов­но-бо­го­слу­жбе­ном сми­слу, а уз то ја­ча и еко­ном­ски, те се по­ди­же но­ви ве­ли­ки ко­нак и пра­те­ћи објек­ти нео­п­ход­ни за нео­ме­тан жи­вот и рад мо­на­шког брат­ства. Ру­ски мо­на­си до­но­се са со­бом чу­до­твор­ну ико­ну Кур­ске Мај­ке Бо­жи­је, ко­ја је до да­нас ве­ли­ка и по­што­ва­на све­ти­ња ма­на­сти­ра Ту­ма­на. У том пе­ри­о­ду обре­те­не су и мо­шти Пре­по­доб­ног Зо­си­ма (1936. го­ди­не) што је умно­го­ме осве­жи­ло и про­ши­ри­ло у на­ро­ду увек жив спо­мен све­ти­те­ља. На­пре­дак ма­на­сти­ра у овом пе­ри­о­ду био је ви­дан и тра­јао је све до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да ве­ли­ки део брат­ства, по­себ­но Ру­са, због смут­њи и не­си­гур­но­сти од­ла­зи у без­бед­ни­је кра­је­ве. Ма­на­стир је у те­шком ста­њу и са ма­ло­број­ним жи­те­љи­ма са­че­као осло­бо­ђе­ње. Но­ве вла­сти и оби­ча­ји ни­су би­ли на­кло­ње­ни цр­кви, те је по­сле­рат­не да­не ту­ман­ско брат­ство са му­ком но­си­ло. Ме­ђу­тим, и у том пе­ри­о­ду ма­на­стир ак­тив­но жи­ви и де­ла, об­на­вља­ју се ко­на­ци и еко­ном­ске згра­де, као и древ­на ис­по­сни­ца Пре­по­доб­ног Зо­си­ма. Ка­ко је ста­ње са жи­те­љи­ма у ве­ћи­ни бра­ни­чев­ских ма­на­сти­ра би­ло углав­ном оскуд­но, мно­ги од њих су по­ве­ре­ни мо­на­хи­ња­ма на ста­ра­ње. Та­ко је на пред­лог Епи­ско­па бра­ни­чев­ског Хри­зо­сто­ма ма­на­стир Ту­ман 1966. го­ди­не пре­и­ме­но­ван у жен­ски оп­ште­жи­тељ­ни ма­на­стир. Свој нај­ве­ћи про­цват ма­на­стир до­жи­вља­ва на кра­ју XX ве­ка при упра­ви му­дре и пред­у­зи­мљи­ве игу­ма­ни­је Ма­тро­не, за чи­је вре­ме је чи­та­ва оби­тељ у сва­ком сми­слу на­пре­до­ва­ла, а ве­ли­ка па­жња усме­ре­на је на об­но­ву уну­тра­шњо­сти цр­кве, ко­ја је у пот­пу­но­сти пре­у­ре­ђе­на и пот­пу­но жи­во­пи­са­на. Од­лу­ком Епи­ско­па по­жа­ре­вач­ко-бра­ни­чев­ског Г. др Иг­на­ти­ја 2014. го­ди­не Ту­ма­ну је вра­ћен исто­риј­ски ста­тус му­шког оп­ште­жи­тељ­ног ма­на­сти­ра. Данас је Туман најбројнији мушки манастир у епархији браничевској.

Бог је туманску обитељ украсио светим и чудотворним моштима Преподобног Зосима Синаита, а у ново време и чудотворним моштима Преподобног Јакова. На овом месту биће описана чудеса ових дивних угодника Господњих. Већ у XIX ве­ку пу­то­пи­сци и ис­тра­жи­ва­чи ста­ри­на ко­ји су се об­ре­ли у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну, за­бе­ле­жи­ли су да је на­род са ве­ли­ким уср­ђем при­сту­пао чу­до­твор­ном гро­бу Зо­си­мо­вом, мо­ле­ћи бла­го­дат­ну по­моћ све­то­га. И до­га­ђа­јем обре­те­ња мо­шти­ју Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма на­род је са љу­ба­вљу при­па­дао ње­го­вом ки­во­ту, мо­ле­ћи се. С об­зи­ром на рат­не и по­сле­рат­не го­ди­не сре­ди­ном XX ве­ка, те на че­сте пер­со­нал­не про­ме­не, у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну не по­сто­је за­пи­са­на све­до­чан­ства о чу­де­си­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма. Сто­га смо по­ку­ша­ли да пу­тем раз­го­во­ра са не­ка­да­шњим све­ште­но­слу­жи­те­љи­ма и жи­те­љи­ма ма­на­сти­ра, са­зна­мо не­ка од тих све­до­чан­ста­ва, ко­ја овом при­ли­ком у це­ло­сти до­но­си­мо. 1. Про­то­је­реј-ста­вро­фор Ду­шан Б. Ни­ко­лић, ду­го­го­ди­шњи па­рох за­ов­ски, ка­сни­је ду­хов­ник при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну, по­твр­дио је да су љу­ди у ве­ли­ком бро­ју и са свих стра­на до­ла­зи­ли у ма­на­стир тра­же­ћи да им се чи­та­ју мо­ли­тве код ки­во­та Зо­си­мо­вог. Све­ти­тељ је мно­ги­ма по­ма­гао, осо­би­то без­дет­ним па­ро­ви­ма, умо­бол­ни­ма и уне­сре­ће­ни­ма. Са по­себ­ном па­жњом про­та Ду­шан је по­све­до­чио о слу­ча­ју ка­да је јед­на же­на на­кон мо­ли­тве у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну, по­сле из­ве­сног вре­ме­на по­но­во до­шла и ма­на­сти­ру да­ро­ва­ла ни­ску ду­ка­та, твр­де­ћи да је ње­ну ку­ћу Све­ти Зо­сим из­ба­вио од про­клет­ства. 2. Ар­хи­ман­дрит Ла­зар Ран­ко­вић, са­брат ма­на­сти­ра Ви­тов­ни­це, та­ко­ђе по­твр­ђу­је да су мно­ги до­ла­зи­ли на мо­ли­тве у вре­ме ње­го­вог бо­рав­ка у Ту­ма­ну, те да је по­себ­но за­пам­тио слу­чај јед­но­га умо­бол­но­га чо­ве­ка, ко­ји се на­кон мо­ли­та­ва код све­че­вог ки­во­та ис­це­лио. 3. Игу­ма­ни­ја Ми­тро­до­ра (Миљ­ко­вић) и мо­на­хи­ња Ним­фо­до­ра (Миљ­ко­вић), из ма­на­сти­ра Ра­до­ши­на, по­све­до­чи­ле су јед­но див­но чу­до пре­по­доб­но­га. На­и­ме, у ма­на­стир Ту­ман је на­кон бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је 1999. го­ди­не до­шао млад офи­цир и из­нео им сле­де­ћи по­тре­сни до­га­ђај: У но­ћи у ко­јој је бом­бар­до­ван то­рањ на Ава­ли он се са гру­пом вој­ни­ка, по за­дат­ку на­ла­зио бли­зу тог ме­ста. Из­не­над­но, и го­то­во ни­от­ку­да, пред њим се по­ја­вио се­ди ста­рац, чуд­но оде­вен и упо­зо­рио га на опа­сност ко­ја је пре­ти­ла. Збу­ње­ни офи­цир је за­бла­го­да­рио стар­цу, пи­та­ју­ћи га ко је и ода­кле је. Ста­рац му је ре­као да је он Зо­сим из Ту­ма­на и да за ње­га пи­та ка­да до­ђе у Го­лу­бац, јер га та­мо сви зна­ју. Бла­го­дат­ном по­мо­ћу стар­че­вом мла­ди чо­век је остао жив и на­кон за­вр­шет­ка бом­бар­до­ва­ња по­шао тра­гом сво­га до­бро­чи­ни­те­ља. Рас­пи­тав­ши се за ма­на­стир Ту­ман, упу­тио се та­мо. Ка­да је сти­гао у град пи­тао је за Зо­си­ма Ту­ман­ског, ми­сле­ћи да се ра­ди о жи­вом мо­на­ху. Сви су ре­кли да зна­ју ко је Зо­сим и да је он у ма­на­сти­ру Ту­ма­ну. Ка­да је до­шао у ма­на­стир за­тра­жио је Зо­си­ма и се­стре су га од­ве­ле код ки­во­та са мо­шти­ма пре­по­доб­ног и по­ка­за­ле му ње­го­ву ико­ну. Мла­ди офи­цир, вид­но упла­шен и по­тре­сен, ду­го је пла­као над ки­во­том, бла­го­да­ре­ћи све­ти­те­љу на из­ба­вље­њу. 4.Про­то­је­реј Ми­о­драг (Миљ­ко­вић), па­рох сред­њев­ски, по­све­до­чио је да је јед­но де­те из ње­го­ве па­ро­хи­је, ко­је је ина­че ја­ко сла­бо ви­де­ло, про­гле­да­ло на­кон мо­ли­тве код ки­во­та све­ти­те­ља и уми­ва­ња ње­го­вом све­том во­дом код ис­по­сни­це. 5.У се­лу За­бре­га код Ма­лог Цр­ни­ћа на­род је уве­рен да су ду­го­го­ди­шње тра­ге­ди­је мла­дих љу­ди, ко­ји су ги­ну­ли под чуд­ним окол­но­сти­ма у са­о­бра­ћа­ју, пре­ки­ну­те ка­да су у се­о­ску цр­кву при­ли­ком осве­шта­ња угра­ђе­не мо­шти Пре­по­доб­ног Зо­си­ма. Ина­че, по твр­ђе­њу јед­не од ме­штан­ки, не­по­знат глас у сну ре­као јој је да ће тра­ге­ди­је пре­ста­ти ка­да у се­о­ску цр­кву бу­ду до­не­те мо­шти све­ти­те­ља. 6. По­ред мо­ли­та­ва код све­ти­те­ље­вог ки­во­та, на­род оба­ве­зно по­се­ћу­је и ње­го­ву ис­по­сни­цу, уми­ва­ју­ћи се и пи­ју­ћи во­ду са Зо­си­мо­вог из­во­ра, ко­ју сма­тра­ју чу­до­твор­ном. 7 .Љубиша Јовановић из Тополовника оболео је 2012. Године од тумора. Читане су му молитве код кивота Светог Зосима и операција и терапије су прошле без икаквих тешкоћа и он је благодарећи Богу и Његовом угоднику Преподобном Зосиму исцељен. Тек што су завршене терапије имао је удес, приликом кога је задобио тешке повреде карлице и кука и претила му је одузетост ногу. Молитвено се обратио Преподобном Зосиму и поново је чудесно исцељен. 8. Стевић Душица из Вуковића сведочи да је њена унука Слађанка проговорила након читања молитава код моштију Преподобног Зосима. Када је молитва завшена и када су се поздравили са свештеником, девојчица је изговорила своје прве речи: „С Богом оче“. 9.Стокић Томислав из Доње Крушевице излечио се од тешке психичке болести, чудесним заступништвом Преподобног Зосима, педесетих година XX века. 10. О свом чудесном исцељењу код кивота Преподобног Зосима, посведочила је и схи-игуманија Серафима (Милорадовић), некадашња настојатељица манастира Тумана. У знак благодарности светитељу, мати Серафима је ступила у манастирску обитељ у Туману. 11. Ненад Бранковић из Мустапића је на Бадњи дан 2015 године. пао у своме дворишту и повредио руку. У болници у Пожаревцу лекари су дијагностиковали напрснуће подлактице. Од тада је имао интезивне болове. Након десетак дана дошао је на литургију у манастир Туман. Током литургије пришао је моштима св. Јакова, поклонио се и у себи помолио преподобноме да му исцели руку. Када је стигао кући, болови су престали и нису се више враћали и рука му је била исцељена. Ненад је ово посведочио 27. 08. 2015. у манастиру Туману, завршивши речима: „ Ја поуздано знам да је Јаков светац јер ми је он исцелио руку“. 12. Живадин Антић из Затоња био је у манастиру Туману на Светој Литургији и на поклоњењу моштима Преподобних отаца Зосима и Јакова Туманских пред Часни пост 2015. године. У току тримирија наступили су му велики болови и неиздржив притисак у глави. У тренутклу несносних болова имао је виђење преподобних туманских отаца који су му отворили лобању и из ње извукли нешто и болови су потпуно и неповратно исчезли. 13. Милан Марковић из Кисиљева имао је тежак бронхитис током Часнога поста 2015. године. Молио се Преподобним оцима туманским Зосиму и Јакову чију је икону имао у кући и добио је исцељење. Када је оздравио дошао је у манастир Тумане да заблагодари светитељима. 14. У време бомбардовања 1999. године С. Љ. из Раденке (код Кучева) тешко се разболела, без икакве лекарске наде за оздрављење. Готово на самрти извели су је из болнице и довезли у манастир Туман, где су је зет и унук унели у цркву. Након прочитаних молитава код кивота Преподобног Зосима Љ. је сама отишла до кола и до данас је жива и здрава. Ово чудо посведочио је Љ. зет 25.01.2015. године у манастиру Туману. 15. А. из Доње Крушевице, као дечак тренирао је џудо. Приликом једног од тренинга задобио је тешку повреду пете. Неколико година лечио је ногу без успеха. Дошао је у манастир Тумане где су му читане молитве, за време којих је болесну ногу прислонио на кивот Преподобног Зосима. Након молитве осетио да се интензитет бола смањио у значајној мери. Убрзо су му све тегобе неповратно ишчезле. Записано 1. марта 2015. године. 16. Ивковић Велимир из Браничева оболео је од запалења бубрега пред Први светски рат. Како му се болест погоршавала рођаци су га довели у манастир Тумане, где су му свештеномонаси читали молитве код гробнице Преподобног Зосима. По изласку из цркве осетио се потпуно исцељеним. Ово чудо посведочила је Радмила Ивковић из Браничева, унука покојног Велимира. 01. марта 2015. 17. У време рата на Косову (мисли се на нато бомбардовање 1999. године) извесном официру који је требао да поће у прве борбене редове јавио се Преподобни Зосим руком му указујући и говорећи „Ти не иди и дођи код мене у Голубац“. Видно изненађен неочекиваном појавом официр је упитао свеца „Ко сте ви и како ћу Вас наћи“? светац му је одговорио „ Када будеш сишао са аутобуса у Голупцу срешћеш баку са влашком торбом и она ће ти показати где сам ја“. Када је по завршетку рата дошао са супругом у Голубац заиста је срео баку која му је од стране Светитеља била описана и она му је показала аутобус и објаснила како да сиђе код манастира Тумана. Када су стигли у манастир он је почившој туманској игуманији Серафими (Петровић) објаснио ради чега је дошао. Мудра игуманија упитала га је да ли може да препозна свеца који му се јавио. Када су ушли у цркву и дошли до иконостаса он јој је показао на фреску Преподобног Зосима, испод које су се налазиле његове мошти. Игуманија је много пута верном народу препричавала овај чудесни догађај. Забележено према сведочењу Андрејић Живослава из Царевца, сина почившег туманског духовника јеромонаха Данила 19. априла 2015. године. 18. Војкић Мишел и Верица седан година нису имали деце. Дошли су у манастир Тумане и усрдно се молили код моштију Преподобног Зосима, ради порода. Господ их је услишио ради заступништва Преподобног Зосима и добили су близанце Саманту и Стефана. Ово чудо светога догодило се 2008. године. Посведочила Пајкић Грозда из Дољашнице у манастиру Туману 30. априла 2015. године. 19. Лукић Драган из Кучева посведочио је чудесну причу старца из Села Шевице, коме је услед дуго година несретања заборавио име. Наиме, старац му је пре неколико деценија испричао приликом сусрета у манастиру Туиману да је са својим родитељима пре Другог светског рата пешке путоивао из Шевице за Голубац. Како је било зимско време навратили су у манаститр да се окрепе. Монаси су их послужили чајем и они су били сведоци тога да је у манастир код Светог Зосима доведен бесомучан човек који је викао и отимао се када су га приводили ка кивоту светитељевом, да су много њих морали да га држе. Након читања молитава човек се умирио и здрав отишао са својом пратњњом, благодарећи Богу и Светом Зосиму на помоћи. Забележено у манастиру Туману 30. април 2015. године. 20. Св. Зосим и Јаков мире завађене На дан освећења испоснице Св. Зосима и канонизације св. Јакова, младић Марко М. из Београда молио се туманским чудотворцима, да му помогну да превазиђе озбиљан сукоб са једним човеком, који му је изазивао велике непријатности. По повратку из манастира, те вечери 28. Маја срео је неочекивано тог човека и сасвим су се срдачно поздравили и измирили. Слава и хвала туманским чудотворцима. 21. Још једно чудо Св. Зосима од 28. Маја 2017. Помаже Бог! Био сам у недељу у вашој светињи и мало је рећи да су утисци само позитивни. Ћерка ми је прошле год тешко настрадала као пешак у саобраћају, била је и у коми и једва је преживела. Имала је неколико операција на руци и идемо на терапије већ пола године. У понедељак сам јој помазао руку са уљем Туманских светитеља. И данас је први пут испружила до краја. Плакала је од среће! Хвала Господу Бигородици и Туманским светитељима!!! Она је имала отворени прелом подлактице,веома тежак прелом рамена ту су костице испадале и прелом кључне кости на три места. Доктор које је оперисао каже да тежу операцију није радио,а овај после на терапијама у Ст Сланкамену да теже повреде и животу није видио. Данас јој је била стота тачно терапија и ишло је полако на боље и није никако могла савити руку у лакту на доле како бо то објаснио. И данас је скроз рука пала тј додирнула је кревет. Заплакала је од среће и она и терапеуткиња. 22. Бранка Б. Г. Магистрирала сам на Факултету Драмских уметности у Београду. Била сам један од најбољих студената, цак сам и добила награду од ФДУ-а за најбољи мастер рад. Урадила сам два велика филма која су обисла свет и освојила бројне награде. Али нисам имала ту срецу да се запослим одмах. По позиву игумана Оца Димитрија да радим филм о манастиру Туману. Одлазим у Туман и налазим свој мир и дозивљавам препород. Након посете манастиру Туман и молитава код туманских светитеља по повратку куци уследио је дугозељени разговор за посао у струци на једној телевизији. Након пробног рада требало је потписати уговор о раду. Међутим дан касније, субота на недељу, на празник Светог Саве супруг, дете и ја отисли у сетњу. Шетали смо градом у потрази за посластицарницом у којој има кестен пире где сам дозивела незгоду и исчашила зглоб. Бол је био неподношљив и требало је доћи пре свега до даха. Кроз сузе сам прокоментарисала није ми дато да се радујем и да стварам у струци. Ја нецу моци у понедељак на посао да потписем уговор. Некако смо отисли до аута где сам једва усла у ауто. Супруг је хтео да ме води у болницу на ортопедију, знајући ако одем тамо ста ме чека, мислећи на гипс, помислих ако ми ставе лонгету или гипс, нећу бити способна минимум пет недеља да нормално функционисем, а камоли да радим свој дугожељени посао. Рекла сам возите ме право куци, где је мој син од пет ипо година рекао мама ево ти уље Светих Зосима и Јакова. Намазала сам уље на болно место и утонула у сан. Пробудила сам се око четири ујутру, на ногу се од бола није могло стати, оток и врелина. Помислих нека би молитвама светитеља туманских могла да одем бар на Свету литургију која је за пар сати. Од бола некако сам заспала. Међутим аларм на сату по дифолту звони сваке недеље у исто време како бих отишла на недељну литургију. Ја устајем не марећи за бол у нози јер га просто и није било. Облачим се и седам у ауто одлазим на литургију потпуно исцељена. Нога је била црна на месту исчашења, али ја сам се кретала као да ништа није било. Тако да сам у понедељак отишла на посао и потписала уговор. Моја породица и пријатељи су били импресионирани чудом туманских светитеља. Што је човеку немогуће Богу је могуће. Сила Божија се у немоћи прославља. Нека би молитвама светих Зосима и Јакова били сви срећни и здрави на многаја љета. Ово је само једно од чуда које сам поделила у јавности. Постоје и друга која дозивех бас ту у Туману али се тицу мог приватног зивота и не могу јавно да говорим о њима. Ко зна мозда једног дана. Из­не­та све­до­чан­ства о чу­де­си­ма и бла­го­дат­ној по­мо­ћи Пре­по­доб­них Зо­си­ма и Јакова Ту­ман­ских чи­не ма­ли део оно­га што је људ­ском не­а­жур­но­шћу пре­пу­ште­но за­бо­ра­ву. Но, Бог ко­ји је чу­де­сно про­сла­вио своје свете, не за­бо­ра­вља већ и да­ље бла­го­дат­но про­ја­вљу­је угод­ни­ке своје, на по­моћ и ра­дост бо­го­че­жњи­вим ду­ша­ма.

На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни На удаљености од око 1 км од манастира Тумама, дубоко у густој и древној шуми, налази се на далеко чувена испосница Светог зосима. У стени која доминира читавим крајем налазе се две печине, повезане уским пролазом. У једној од њих живео је, док се у другој молио преподобни осим. Данас је на месту молитвене келије Светога уређена капела. У пећинама је сачуван накит и оне су готово недирнуте људском руком. Покрај испоснице налази се чудотворни извор, а иза њега прелеп шумски водопад. Последњи становник овог светог места био је схи-синђел Пахомије, које је мученички пострадао 1965. Године и сахрањен је на монашком гробљу манастира Тумана.

У МАНАСТИРУ СЕ ТОКОМ ГОДИНЕ ОДРЖАВА ВИШЕ СЛАВА И САБОРА И ТО СУ: II недеља Васкршњег поста, Цвети, недеља пред Васкрс, Сабор светог арханђела Гаврила (манастирска слава) 26. јул, Преподобни Зосим и Јаков Тумански, 21. август, Недеља по Великој Госпојини, богомољачка слава, Обретење моштију Преподобног Јакова Туманског, 21. октобар.

У цркви манастира Тумана чувају се мошти двојице светитеља. Преподобног Зосима Синаита и Преподобниг Јакова Новог. Оне почивају у десној и левој ниши у наосу храма. Положене су у два изузетно лепа дуборезна кивота.

Пре­ла­ском ру­ско-срп­ског мо­на­шког брат­ства из Миљ­ко­вог ма­на­сти­ра код Сви­лајн­ца у ма­на­стир Ту­ман, у фе­бру­а­ру 1936. го­ди­не, Зо­си­мо­ва све­та оби­тељ умно­го­ме је ожи­ве­ла. Број­но брат­ство пред­во­ђе­но игу­ма­ном Лу­ком уна­пре­ди­ло је ма­на­стир у сва­ком сми­слу. Мо­же се са си­гур­но­шћу ре­ћи да је од сво­га по­стан­ка па до да­нас ма­на­стир Ту­ман у том пе­ри­о­ду био нај­број­ни­ји.Уз об­на­вља­ње жи­вот­них и ма­те­ри­јал­них усло­ва сва­ка­ко је до­шло и до ли­тур­гиј­ског и бо­го­слу­жбе­ног на­прет­ка све­те оби­те­љи. Са­мим тим ство­ре­ни су усло­ви да се из­вр­ши и обре­те­ње мо­шти­ју Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та. Ме­сто ње­го­вог гро­ба од сред­њег ве­ка би­ло је по­зна­то и он се и у ра­ни­јем пе­ри­о­ду и то­ком по­след­ње об­но­ве ма­на­стир­ске цр­кве на­ла­зио на истом ме­сту, не­дир­нут људ­ском ру­ком. Ина­че, по­зна­то је да су сви све­ти Си­на­и­ти у сво­јим ма­на­сти­ри­ма би­ва­ли са­хра­њи­ва­ни уз ју­жни зид при­пра­те или на­о­са цр­кве, што је био слу­чај и са Пре­по­доб­ним Зо­си­мом. Са одо­бре­њем Епи­ско­па бра­ни­чев­ског Ве­ни­ја­ми­на, брат­ство ма­на­сти­ра Ту­ма­на, на че­лу са игу­ма­ном Лу­ком (Ро­ди­о­но­вим), из­вр­ши­ло је обре­те­ње све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста 1936. го­ди­не. О том до­га­ђа­ју ве­о­ма леп из­ве­штај да­ла је На­род­на хри­шћан­ска за­јед­ни­ца из Кра­гу­јев­ца у свом ли­сту Ми­си­о­нар. Из­ве­штај због са­др­жај­но­сти на­во­ди­мо у це­ло­сти: „По одо­бре­њу епи­ско­па бра­ни­чев­ског г. Ве­ни­ја­ми­на, о. игу­ман Лу­ка с бра­ти­јом је 21/8. VI­II о. г. (дан пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Си­на­ји­та из Гор­ња­ка) из­ва­дио, упра­во ис­ко­пао из те­ме­ља ма­на­сти­ра Ту­ма­на, св. ко­сти пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји се пред­ста­вио пре 550 го­ди­на, пре Ко­сов­ске бит­ке (1389 г.). По­сле све­ча­ног мо­леб­на је­ро­мо­на­си су у во­ди и ви­ну опра­ли од зе­мље ове све­те ко­сти и ви­де­ли чу­до. Ви­ше од пет ве­ко­ва ко­сти су би­ле у зе­мљи, у вла­зи и не са­мо да ни­су ис­тру­ли­ле, но су са­чу­ва­ле сво­ју чвр­сти­ну и те­жи­ну, већ су и са­ме чи­сте злат­но жу­те бо­је, без ијед­не мр­ље, без ика­кве пле­сни, да је то не­што што се слич­но мо­же на­ћи још у св. Го­ри и на Си­на­ју, као и у ла­ври св. Са­ве Осве­ће­ног у Па­ле­сти­ни. Ко­сти пре­по­доб­ног Зо­си­ма су та­кве да мо­гу сва­ко­га уве­ри­ти у све­тост ње­го­ву. Злат­но жу­те бо­је, без и јед­не мр­ље, чи­сте, здра­ве, без ика­квог за­да­ха и са ла­ким ми­ри­сом све­жи­не. Хва­ла ти Бо­же! Сад је и ма­на­стир Ту­ман са све­тим ћи­во­том, јер ће ове све­те мо­шти ста­ја­ти у хра­му с де­сне стра­не код Хри­сто­ве ико­не“. Да­нас мо­шти Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та по­чи­ва­ју у ма­на­стир­ској цр­кви Све­тог Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла у Ту­ма­ну, у на­о­су са десне стра­не ис­под фре­ске на ко­јој је при­ка­зан Свети пророк Мојсије. Мо­шти су по­ло­же­не у леп ду­бо­ре­зни ки­вот и об­у­че­не у при­па­да­ју­ће ве­ли­кос­хим­нич­ко од­је­ја­ни­је.

Са благословом Преосвештеног Епископа браничевског Г. др Игнатија, дана 21/8 октобра 2014. године, братство манастира Тумана извршило је обретење моштију Преподобног старца Јакова Новог Туманског. Свануће тога светога дана, својом лепотом пројавило је благословено дело које ће се у светој туманској обитељи збити. Читава природа на најдивнији начин, узела је учешће у обретењу моштију дивног Божијег угодника.Након отслужене панихиде и помена на гробу Преподобног јакова, приступило се припремама за обретење светих остатака старчевих. Неколико сати пажљивог ископавања земље било је довољно да се открију мошти Преподобног оца Јакова. На радост присутног манастирског братства, мошти су сачуване у целости. На ребрима Преподобнога, на више места, уочавало се сасушено ткиво. Када је откривена и и з земље извађена часна лобања Преподобнога, читавом манастирском портом проширило се чудесно благоухање, које су осетили сви присутни. Након одслуженог помена, мошти су пажљиво умивене водом и вином и помазане освећеним уљем и након тога свечано положене у манастирску цркву, покрај моштију Преподобног Зосима Синаита, где трајно почивају, на радост и утеху братије и верних, који ходочасте светоарханђелској туманској обитељи.

https://manastirtumane.org/